U Danasu izašao je intervju sa ministarkom za (ovo nikad neću tačno naučiti) telekomunikacije i informatičko društvo Aleksandrom Smiljanić. Ministarka se dojima pošteno i inteligentno, konstatuje da je informatika u Srbiji u zaostatku za svetom, pravilno uočava monopoliste (čitaj Telekom) kao glavne krivce za to i ističe liberalizaciju kao osnovni preduslov razvoja itd.

Ali, draga ministarka, to sve što Vi pričate, pričaju ljudi po forumima i blogovima godinama unazad. Nije teško konstatovati stanje i uočiti krivce. Ono što se od Vas očekuje je i da učinite nešto po tom pitanju, jer ste upravo Vi neko kome je to osnovna dužnost, ne samo moralna, već i profesionalna obaveza, s obzirom da primate ministarsku platu.

Jasno mi je da ste već učinili neke korake u tom pravcu, ali ono što je presudno je da se razbuca Telekom i najzad započne otvorena tržišna utakmica za telefonski i internet provajderski dinar. Što, bojim se, neće ići tako lako. Telekom se već pokazao kao Koštuničina prethodnica Srpske Vojske u invaziji na Republiku Srpsku i Crnu Goru, i bojim se da se naša Vlada neće tako lako odreći jednog takoreći geostrateškog oružja.

Zato naša ministarka ne navodi nikakve konkretne korake u pravcu liberalizacije ovog tržišta, već koristi floskule poput “Mi naravno moramo imati u vidu specifičnosti naše zemlje i modifikovati te mehanizme prema njima.” i “Liberalizacija je i u ovom segmentu sigurno potrebna, ali treba odrediti njen tempo.” Dobro je, shvatili smo poruku, a verujem i kolege ministri i premijer, ne moraju da se brinu.

Ministarka takođe pominje WiMAX kao alternativni način za prenos glasa “u ruralnim područjima” (pretpostavljam da na to Telekom nema monopol). Zašto samo u ruralnim područjima? Moji roditelji u centru Kruševca, 200m od centrale, ne mogu da dobiju normalnu telefonsku liniju. Pretpostavljam zato što cene ove usluge neće biti dovoljno niske da se ona razmatra kao alternativa fiksnim telefonima u urbanim sredinama.

Sve u svemu, po svemu sudeći, i ovo ministarstvo će funkcionisati po principu “što ne moraš danas, ostavi za sutra”, lickajući fasadu kuće koja se urušava.