Ako prođete kroz neku domaću knjižaru, verovatno ćete biti iznenađeni količinom prevedene stručne literature. Očigledno je da računarsko izdavaštvo u nas cveta. Međutim, iako se razvojem softvera bavim već desetak godina, jako davno sam izgubio interes za rafove posvećene informatici u domaćim knjižarama.

Razlog za ovo je, pored tradicionalno užasnih prevoda, prilično loš izbor knjiga za koje su naši izdavači otkupili prava. Manje-više se sve svode na reference za alate: sećam se i jednog konkretnog primera, doduše od pre 7-8 godina, kada je naš čovek bukvalno preveo help alata (radilo se o Turbo Pascalu), potpisavši sebe kao autora. U većini slučajeva, znanje koje nude knjige u ponudi dovoljno je za pisanje napredne “hello world” aplikacije. Naslovi koji se tiču projektovanja softvera, metoda programiranja, dizajna interfejsa ili, daleko bilo, vođenja projekata očigledno ne zvuče dovoljno profitabilno našim izdavačima. Mnogo su popularniji oni tipa “naučite Visual C++ 6 za 7 dana” (što mene uvek neodoljivo podseća na one tv-reklame “smršajte za 7 dana ne ustajući iz fotelje”), oni nikako da shvate da naslov knjige ne mora sadržati niti skraćenicu, niti robnu marku, niti broj verzije da bi knjiga bila aktuelna.

Ovo je sigurno i jedan od glavnih razloga što u Srbiji, i pored gomile talentovanih programera, ima srazmerno malo uspešno realizovanih softverskih projekata. Jednostavno, ne raspolažemo u dovoljnoj meri kadrovima koji su sposobni da iznesu ozbiljniji projekat. Drugi, pored (ne)raspoložive literature, isto tako bitan razlog tome je nepostojanje obrazovne ustanove koja bi pružala ovakva znanja. Kod nas se još uvek obrazovanim programerom smatra neko ko je savladao sintaksu jednog, po pravilu zastarelog, programskog jezika. Ali to je posebna priča…