Diskusija na Džoelovom sajtu koju je Miloš pomenuo definitivno nam puno govori kakav je odnos zapadnjaka prema nama, ili barem zapadnih programera prema nama, uslovno rečeno, ostalim programerima. Definitivno predstavljamo prilično veliku pretnju za njih, pogotovu nakon dotkom groznice, kad se i njih i nas poprilično namnožilo. Barem pretnju iz njihovog ugla, jer, ma šta da se desi na IT tržištu, sumnjam da će njima ikad pretiti životni uslovi Balkana ili Indije.

Na stranu zapadni programeri, ono što nas najviše interesuje su zapadni investitori: očigledno je da oni imaju interesa da prebacuju razvoj softvera u jeftinije krajeve, što, siguran sam, dobar deo posetilaca radionice zna iz prve ruke. Voleo bih da znam koliki novac godišnje uđe u Srbiju za razvoj softvera. Nažalost, i približnu cifru je nemoguće saznati jer većina para zaobilazi legalne tokove.

Iz svog iskustva (firma u kojoj radim isključivo pravi softver za zapadno tržište) znam da, nasuprot Džoelovom mišljenju, investitori ne moraju da se plaše da će dobiti softver slabijeg kvaliteta nego da su ga radili njihovi programeri. Naravno, pod sledećim uslovima:

  • Investitor “tamo” angažuje stručnjake od poverenja koji će stalno cirkulisati “tamo” - “ovamo”.
  • Intervjuisanje novih kadrova vrši stručno lice “odande”.
  • Svi ovdašnji kadrovi moraju jako dobro vladati engleskim.
  • Zaobilaze se domaći “ šampioni” - posrednici koji ne znaju ništa drugo do da se “ugrade”.
  • U toku rada, poštuje se “njihova” metodologija i informacija o statusu projekta je sve vreme dostupna investitoru.

Ovo dakako nije kompletan, niti preterano sistematičan skup uslova, ali garantujem da u većini propalih outsourcing projekata jedan ili više njih nije bio ispunjen. I da, ovde pre svega mislim na veće projekte, a ne solo freelancing od kuće.