U jednom od svojih ranijih članaka napisao sam kratku kritiku jednog vebsajta i u tekstu naveo link do dotičnog sajta i ličnog sajta autora. S obzirom da se kritika autoru nije svidela, pozvao me je telefonom i, da tako kažem, izrazio želju da uklonim ako ne ceo članak, onda bar link na njegovu ličnu prezentaciju, jer “nisam imao pravo da ga stavim”.

Zapitao sam se da li stvarno, pravno gledano, neko ima pravo da zabrani postavljanje linka na neku prezentaciju. Prezentacija i postoji na Internetu da bi ljudi mogli da joj pristupe, linkovi upravo tome i služe (da linkuju), ljudi se bore da im se sajtovi nađu na što višim pozicijama na pretraživačima itd. Ako želimo da neka informacija bude nedostupna (ili dostupna užem krugu ljudi), koristićemo neki oblik autentifikacije i ograničavanja pristupa.

Pretraga po internetu govori da se to pitanje postavljalo i drugde, doduše pre svega iz pragmatičnih razloga (tako se došlo i do pojmova kao što je “cena linka”, “prodaja linka” i sl.). Uglavnom, sam koncept web-a protivi se restrikciji linkovanja.

Lično, ja sam protiv bilo kakve zabrane linkovanja, štaviše, voleo bih da ljudi masovnije linkuju na radionicu, to bi mi reklo da ima interesovanja za moje članke… Naravno, svako treba da stoji iza onog što piše, i kao u novinarstvu, odgovara za eventualne neistine koje je objavio. Za to, barem na papiru, već dugo postoje zakoni.

A problematični članak sam ipak obrisao, ovo su prostori gde se kritika shvata kao uvreda, a vređanje je poslednje čime bih se u životu bavio.